ŠTA JE SO?


So je mineral, jedinjenje dva elementa, natrijuma i hlora, sa primesama.


Kad govorimo o himalajskoj kristalnoj soli, mislimo na nerafinisan, neobradjen natrijum hlorid, plus preostalih 82 elemenata u obliku minerala koji se u prirodi nalaze zarobljeni u kristalu, u strukturi soli u prvobitnoj formi: To su ostaci netaknutog, neizmenjenog, u celosti prvobitnog, drevnog, primordijalnog okeana koji je naglo ispario pre više od 250 miliona godina.


Danas se on krije isključivo u nedrima Himalaja i u našoj himalajskoj, kristalnoj, ružičastoj soli.


Život na zemlji nije moguć bez soli. Ali istovremeno nas naša upotreba soli u ishrani uništava. Zašto je to tako? Jer naša uobičajena, stona, kuhinjska so nema više ničeg zajedničkog sa tom originalnom, prvobitnom solju.


So danas je skoro isključivo natrijum hlorid, a nikako prava so. Prirodna, originalna himalajska kristalna ružičasta so sastoji se ne samo od dva, već od svih elemenata koji se nalaze u prirodi. To su u potpunosti identični elementi kao oni od kojih se naše telo sastoji, i koji su se originalno i nalazili u tom primordijalnom okeanu iz koga je čitav život potekao.


Mi smo se toliko navikli da nam svakodnevno za ručkom stoji na stolu so, da nam je to nešto najnormalnije, skoro kao voda ili vazduh. Pa ipak, ne tako davno, vodili su se ratovi za dolaženjem u posed izvora soli, a civilizacije su se dizale i padale u potrazi za nečim što se nazivalo "belo zlato".


Nekada, u  ta vremena, obična kamena so davala se običnim ljudima - narodu, a kristalna so kao što je himalajska so, kao dragocenost, bila je samo za vladare, za bogate i moćne pojedince.


Primitivni ljudi nisu marili za so. Svoju dnevnu dozu, neopodnu za život, uzimali su konzumirajući krv životinja koje su jeli. Mi znamo da se krv – sem vode - sastoji uglavnom od soli i od širokog spektra raznih minerala, i upravo na taj način su rane civilizacije u svoju ishranu uključivale dragoceni izvor prirodnih minerala.


Kako su se ljudi civilizovali, pripitomili životinje i preorijentisali na poljoprivredu i stočarstvo, potražnja za solju je porasla. Ne samo da je so postala cenjena kao dodatak ishrani, već smo otkrili i da pomoću soli možemo da konzerviramo hranu. So nam je darovala veoma važnu stvar u životu – slobodu. Slobodu da svakodnevno tragamo za hranom, mogućnost da se hranimo i u periodima i u sezoni kada hrane ima malo ili je nema... so nam je darovala mogućnost da putujemo, da nosimo hranu sa sobom i otkrivamo i osvajamo svet.

 

ENERGIJA I MATERIJA


So je posrednik izmedju Materije i Energije. Sama reč so potiče iz latinskog jezika, od reči sal. U vremenima drevnim, Rimska vojska bila je plaćena solju. Starolatinska reč salarium, koja je označavala platu u obliku soli u korenu je današnje reči salaryšto na engleskom jeziku znači plata. Reč “sal”, pak potiče od latinskog "sole", odnosno sunce. Mitološki, a i prema definiciji, "sole" znači "reka svetlosti", materijalizovanje sunčeve energije u obliku tečnosti koja je potom vezana u kocku, geometrijsku strukturu koja stvara i održava život, i koja je u korenu porekla života na Zemlji, od Sunca i iz primordijalnog okeana.


Zanimljivo je da naša krv sadrži isti onaj slani rastvor kao i to prvobitno more, to jest tečnost, rastvor vode i soli. Takodje, koncentracija vode i soli koja je postojala u tim drevnim, prvobitnim danima.


Ta slana voda kola vijaduktom naših krvnih sudova, dugačkim neverovatnih 95 hiljada kilometara, više od dva obima kugle zemaljske, terana silama gravitacije, osmoze i sl i reguliše i uravnotežava svaku postojeću funkciju tela pojedinačno.


Nema misli, nema dela, nema ničega u našem telu bez soli.

 

O SOLI


Od samog početka industrijskog doba, kamena so iz rudnika soli i skoro 90% morske soli koja se dobija isparavanjem morske vode, rafiniše se i otklanjaju se takozvane hemijske nečistote. To se uglavnom radi putem hemijskih procesa i so se svodi na natrijum hlorid. Važni minerali i mikronutrijenti se smatraju nečistim i eliminišu se. Ono što ostane, natrijum hlorid, na žalost, ne nalazi se u prirodi i predstavlja otrov za telo.


Pored toga, aditivi u hemijskim procesima čišćenja, rafinisanja soli, uvećavaju agresivnost natrijum hlorida. Koliko god je jod uobičajen aditiv kuhinjskoj soli, toliko ima i bolesti koje se pripisuju njegovoj upotrebi.


Telo vidi hemijski očišćenu i hemijski obogaćenu so kao agresivan otrov i pokušava da ga odbaci što je pre moguće.


To izaziva stalan napor i naprezanje bubrega, jetre i drugih ekskretivnih organa. U skoro svakoj hrani koja predstavlja preradjevinu, koristi se so za konzervisanje.


Stoga, dodajući so već slanoj hrani, u naše telo se unosi više soli nego što je ono sposobno da izbaci iz sebe.


Tada se telo trudi da izoluje prekomerne količine soli. Tada molekuli vode u telu okružuju natrijum hlorid, pokušavajući da ga jonizuju i razlože na jone natrijuma i hlora da bi ga neutralisali. Da bi to bilo moguće, voda se izvlači iz naših ćelija i telo mora da žrtvuje svoju dragocenu vodu da bi neutralisalo natrijum hlorid.


Dehidrirane, ćelije našeg tela umiru.